Skupština

Od svih plodova mora najviše volim kad svinjče padne u more“. Ova legendarna misao izgovorena je na jednom od „muških četvrtaka“ – redovnom okupljanju nekolicine generacijski bliskih prijatelja, od kojih su većina bili i školski drugovi i kumovi. Tradicija muškog okupljanja prvog četvrtka u mesecu nastala je spontano pre dvadesetak godina a rezultirala je formiranjem Udruženja sa jednostavnim pravilima, ciljevima i programskim opredeljenjem:

  • Ne postoji mogućnost prisustva žena ni na koji način;
  • Izučavanje, negovanje i unapređivanje tekovina hedonizma;
  • Sve je na dobrovoljnoj bazi;
  • Lična inicijativa i doprinos svakog člana se ne mere, ne procenjuju i ne uporedjuju sa ostalima;
  • Odluke se donose prostom većinom, a u slučaju prijema novog člana aklamacijom.

Nekadašnji drugovi iz mladosti i komšije iz istog kraja, protekom vremena postajali smo sve više šarolika družina drugačijih životnih stilova i profesija. Naše različitosti i neminovnost životne trke uslovili su nedostatk vremena za druženja, ali zato je postojao Četvrtak. Praktičan istraživački rad na polju boemskog manira i hedonističkog uživanja bili su zajednički imenitelj svakog okupljanja.

Misao o svinjčetu kao omiljenom plodu iz mora izrekao je Ladislav Uhlarik – Lacika, zvanični domaćin Udruženja. Njegovom ljubaznošću, u dvorištu porodične kuće imali smo svoju prostoriju gde su se čuvale relikvije i artefakti Udruženja: fotografije, razglednice, suveniri i slični predmeti kao svojevrsni dokumenti vremena. Nikog nije posebno iznenadila njegova misao, pošto se odavno deklarisao kao gurman, ali koji „ne jede ništa što nema uši“. Ostali članovi na sreću nisu toliko isključivi pa se tokom svih godina na trpezi Četvrtka moglo naći mnoštvo raznih recepata (manje ili više uspešno pripremljenih) zahvaljujući pravilu da se organizatori večere smenjuju svakom narednom prilikom.

Seckajući luk rutinskim pokretima i brzinom profesionalca, Predsedavajući Skupštine mr iure Miroslav Velimirović – Mikelo, aktivno se uključio u diskusiju koja se ozbiljno rasplamsala. Tema je bila izuzetno osetljiva: svinjetina ili plodovi mora? Lacika je vatreno navodio komparativne prednosti svinjetine dvojici članova za koje se znalo da daju primat moru: Dragan Markov, vlasnik i duša legendarnog novosadskog kafića „Limanski pab“ i Dragan Aradski – Šagi, asistent na biologiji, imali su zajedno više ribolovačkih sati na moru i iskustva na palubi broda nego svi mi zajedno.  Uz njih, protiv svinjetine bio je i Ratko Uzelac zvani Rale Kapetan, prvi oficir na brodu prekookeanske plovidbe, čiji povratak s mora i nove dogodovštine smo svi uvek jedva dočekali. Isti stav branio je i Aleksandar Čer, slikar i vajar, a moram da priznam da ni sam nisam bio daleko od takvog opredeljenja.

Međutim, i svinjče je imalo svoje verne poklonike: dečiji psac i profesor književnosti Miroslav Mirče Sopka, sudija za prekršaje Kamenko Kozarski, TV producent i internet čarobnjak Vlada Jovanović,  advokat Goran Petkovski i zvanični ekonom Udruženja, prvi komšija Branko Andrijašević.

Konačno, pošto se radi o organizaciji sa visokim stepenom izražene tolerancije, nakon nekoliko demonstrativnih napuštanja skupa, lupanja vratima i zaricanja, Predsedavajući je presekao stvar: „Ovo se može rešiti samo viteškim dvobojem! Suprotstavićemo dva jela jedno drugom, svako na po jednom Četvrtku. Ocenjivaćemo ih ocenama od 1 do 10 i glasati javno. Neka glavni kuvar razradi detalje“.

Predlog je usvojen jednoglasno.

Glavni kuvar Udruženja, dipl. iure u gradskoj upravi Zlatko Bucalo – Bucke imao je težak zadatak: osmisliti dva jela koja nam do sada nisu bila predstavljena, a da dostojno reprezentuju svoje „poreklo“. Bilo bi sasvim prirodno da je prihvatio zadatak, jer nije slučajno baš on izabran za tu titulu. Kao vrstan kuvar amater mnogu puta spremio nam je izvanredne obroke. Ali, nije. Umesto toga, našao je solomonsko rešenje: „Pošto sam ja osvedočeni ljubitelj ribe a svinjetinu gledam da izbegnem, bio bih pristrasan kada bih se prihvatio da izaberem meni i skuvam jelo.“  Neka to uradi jedini neopredeljen.

Svi su pogledali u mene. Mnogo puta sam im pripremao jela i znali su da umem.

Uprkos opiranju, zvanično sam bio zadužen za zadatak. Bucke je odredio i detaljne propozicije:

a) po jedan prilog uz jelo

b) vino ili drugo piće bira sam konzument

c) ista vrsta peciva za oba jela

Sve je verifikovano zapisnički i uneto u „Knjigu događaja i odluka“, što znači  zauvek zabeleženo i arhivirano za pokoljenja. Time je Plenarna sednica Skupštine Udruženja završena zauzimanjem jedinstvene platforme za realizaciju donetih odluka.

Srećna okolnost je da sam već imao u glavi ideju šta da radim. Dok su se ostali raspravljali, ja sam već tada prebirao u glavi recepte upoređujući pojedina jela iz dva tabora. Elem, odmah sam spisak namirnica (saglasno Pravilniku) dostavio Glavnom kuvaru, on je trebovao sredstva iz odgovarajućeg fonda, zadužio pojedine članove za nabaku namirnica i uz asistenciju Predsedavajućeg odredio datume za degustaciju.

Sledeća dva Četvrtka ostaće zapamćena po rekordnom broju prisutnih članova Skupštine, kao i pridruženih članova, trenutno u statusu posmatrača. Znao sam da sama priprema i kuvanje ne smeju da traju dugo pa sam izabrao jela gde sve ukupno traje oko jedan sat.

Nakon degustacije, na oba zasedanja pristupilo se glasanju. Posle prvog, izgledalo je kao da se pobednik već zna. Pripremio sam „Manastirski file“, – recept francuskih monaha iz XII veka, do kojeg sam davno slučajno došao i poslužio uz krušku kuvanu u vinu i voćni sos (ali to je već neka druga priča).

Ali, na drugom zasedanju je „Hobotnica sa Sardinije“ uz krompir sa dinstanom blitvom takođe požnjela nezapamćen uspeh.

Kada smo prebrojali sve glasove i ocene, shvatili smo da se dogodila neverovatna stvar. Nerešeno! Potpuno poravnat rezultat. U dlaku, decimal, milimetr, gram, kako hoćete….isti broj poena i glasova.

„Trebalo je da dozvolimo Predsdavajućem dva glasa, da bude nepar“ – neko je dobacio. „Ma kakvi, onda treba isto i Glavnom kuvaru i  kuvaru koji je pripremao…“ – već su se javljali oponenti. Ubrzo je rasprava postala žučna, u najboljoj tradiciji naših tolerantnih argumentacija. Na kraju smo doneli Odluku da na sledećem zasedanju glasanjem odlučimo kako je trebalo da glasamo za izbor najboljeg jela, pa da onda ponovimo glasanje o tome, – ukoliko ne bude usvojenih amandmana.

Rešio sam da ih i za na sledećem plenarnom zasedanju razgalim nekom „trećom“ vrstom hrane,pa sam  pripremio kinesko jelo – sečunasku piletinu s kikirikijem.

Na sledećem zasedanju, taman pred početak, na Lacikinoj kapiji pojavile su se dve, nama od ranije dobro poznate komšinice. Baba Juliška, komšinica čelo bašte, i baba  Rožika, – od preko puta, molećivim glasom su pitale: „Deco, vi ste pravi  cirkus, bolji ste od skupštine na televiziji. Jel možemo mi opet malo da slušamo? Nećemo ulaziti“.

Ovaj događaj ostao je zabeležen u analima Udruženja kao jedina prilika kada je ženska noga dotakla među naših prostorija.

 

Venecijanska džigerica

Venecijanska džigerica

dzigerica

By Dubi Published: avgust 27, 2012

    Oštrina celera sa jabukom

    Ingredients

    Instructions

    1. Pileću džigericu iseckati na trakice (može se ostaviti i u komadu, malo duže se prži). Začiniti solju, biberom i sa malo suvog začina.
    2. Naseckati pola zelene jabuke na tanke listiće i prokuvati u vreloj vodi sa par kapi sirćeta ili limunovog soka, oko 3 minuta (ovo obezbeđuje da kriške jabuke ostanu cele i ne potamne). Naseckati pola manjeg oljuštenog celera na štapiće.
    3. Džigericu spustiti u činiju sa brašnom i dobro uvaljati. Potom spustiti sve u šerpu ili tiganj i naliti pola čaše ulja, hladnog. Uključiti vatru na umerenu jačinu i ostaviti dok ne bude sasvim zagrejano.
    4. Ubaciti pola glavice luka sečenog na „peraja“, seckani celer i začinsko bilje po ukusu (najbolje je tzv. „italijasnku mešavinu“). Dinstati sve 7 – 8 minuta.
    5. Ubaciti listiće jabuke i 2 kašike konjaka ili vinjaka i flambirati dok se plamen ne ugasi.

    WordPress Recipe Plugin by ReciPress

    Jet-Set

    Nakon moje „rimske epizode“, pre povratka kući i fakultetu, nameračio sam se da obiđem Azurnu obalu. Uštedeo sam malo crkavice a vremena za lutanje i dogodovštine je još bilo dovoljno – bila je sredina avgusta, a septembarski rok činio se jako daleko (imao sam snažno razvijenu naviku kampanjskog učenja od desetak petnaest dana pred ispit). Ideju mi je dala izvesna Mari, francuskinja koja je jednom prilikom posetila Lauru i ostavila mi broj telefona „…ako ikad dođem na jug Francuske, jer nikad se ne zna…“. Pošto je u posetu došla jednim od mojih najdražih automobila (Alfa Romeo Spider cabriolet) i punih ruku skupocenih poklona, a volela je tenis i slušala rock’n roll, – zaključio sam da je sasvim opravdano uspostaviti kontakt, jer „nikad se ne zna“.

    Hej, naravno da te se sećam, šta ima novo?” – zvučala je kroz slušalicu kao da je stvarno interesuje.

    Veza mi stagnira, pa evoluiram svoj imidž” – pokušao sam da budem duhovit. “Ustvari, Laura i ja više nismo zajedno” – brzo sam se ipak opredelio za istinu, naučen iskustvom s Laurom.

    Ćutanje sa druge strane žice potrajalo je par sekundi. “Ne menjaj ništa na imidžu, nego dođi ovamo. Evo ti adresa”.

    Naoružan ceduljicom sa pribeleženom adresom krenuo sam na put. Umesto da putujem na sever Italije, pa da se preko San Rema spuštam na jug, našao sam brodsku liniju za Nicu. Ispostavilo se da Mari živi u Monaku, sa cimerkom po imenu Ivon, u luksuznom kvartu na brdu iznad samog centra Monte Karla, nedaleko od Botaničkog muzeja.

    Dao sam taksisti adresu, pogodio cenu vožnje unapred i zamolio da vozi polako. Uživao sam u razgledanju, koje je ipak trajalo prekratko. Od Nice do Monaka ima svega 19 kilometara a prolazi se kroz mestašce Villefranche-sur-Mer.

    A onda smo ušli u Raj na Zemlji. Bulevard du Jardin Exotique vodi direktno do Botaničke bašte. Nastavlja se na Bulevard du Princesse Charlott koji vodi direktno do Place du Casino. Staza za Formulu 1 su susedne ulice. Kakva šminka.

    Na početku ulice stajala je rampa za vozila i kućica sa čuvarima i interfonom. Bio sam na spisku poseta, pa su me pustili uz najavu. U holu zgrade me je dočekao stariji čovek sa pločicom consierge na uniformi rečima “Očekivali smo Vas juče mesje”, sproveo me na poslednji (treći) sprat vile, otključao apartman i tutnuo u ruku ceduljicu: Uživaj kao kod kuće, doći ćemo za dan – dva. Spremi neko jelo, bićemo gladne. Mari. Očigledno se čula s Laurom, pa između ostalog čula i priču o mom kuvanju. Ok, rekoh sam sebi, – bar neće biti suvišnih ispitivanja. Ostatak dana protekao je u mom ispitivanju okoline. Frižider je bio krcat svim i svačim, kupatilo veće od mog novosadskog stana, a kada kao moje kupatilo; u podrumu zgrade postojao je fitnes centar za stanare sa bazenom i saunom… Bog me je još jednom pogledao, pomislio sam. Mora da su ćerke nekih trulih bogataša.

    Rešio sam da dam sve od sebe kako bih proveo kod njih neko vreme. Očigledno navikle na sve vrhunsko, neće biti lako da im se nametnem prvim obrokom. Računao sam da će ih to dodatno motivisati da me prime za cimera neko vreme – ionako sam kod Laure polovinu svog vremena proveo spremajući stan i kuvajući.

    Dakle, moralo bi biti nešto što može da stoji u frižideru, a da bude ukusno i hladno ili   podgrejano. Uz to, i da bude malo drugačije. Izbor namirnica u frižideru donekle je diktirao jelovnik, ali na kraju se sve iskristalisalo: pasta sa sušenim vrganjima, pileće grudi sa prelivom od tri vrste sira i dinja punjena šampanjcem.

    Noć je protekla mirno. Taman sam ustao kada su njih dve ušle na vrata. Mari me je zagrilila, poljubila u obraz krajnje prijateljski, upoznala sa Ivon…sve je izgledalo kao da je u najboljem radu. A ipak…bile su ukočene, nekako usporene, odsutne. Pamtio sam njene oči kao duboko plavetnilo koje zrači toplinu. Sada su bile bez sjaja i života.

    Leva obrva počela je nekontrolisano da mi igra. Bio je to signal mog šestog čula, razvijenog još u nižim razredima životne škole. Ovaj put obrva je skakala kao luda – ovde nešto ozbiljno nije bilo u redu. Garant se rokaju u venu, ili šmrču, pomislio sam. Odavno sam naučio da je u delikatnoj situaciji sigurnost u ćutanju, pa sam odlučio da ništa ne pitam. Ali da se naoružam oprezom.

    Umesto da probaju moje rukotvorine iz frižidera, obe su se kao po komandi bacile na spavanje. Posle 11 sati spavanja, u osam uveče, istuširane, odmorne i sveže pojele su gotovo sve što sam pripremio. Hvalile su jela između halapljivih zalogaja. Ubrzo smo došli na škakljivu temu:

    I, kakvi su ti planovi?” pitala je Mari, ovaj put s velikim, i delovalo je iskrenim osmehom, dok me je Ivon gledala krišom, ali ispitivački. Ličile su kao jaje jajetu. Ivon je bila iste manekenske građe kao i Mari, ali sa zelenim očima. Obe su se oblačile i šminkale slično, – kao da su se trudile da budu nekakvo savremeno  izdanje stereotipa zanosne plavuše, bliznakinje.

    Ništa posebno” rekoh.  “Da malo bolje upoznam vas dve i obalu, pa se vraćam kući da završim pravni fakultet. Moram biti kod kuće najkasnije za dve nedelje.”

    Ivon je uputila kratak pogled ka Mari, a onda rekla: “Oh, šteta što ne ostaješ duže. Znaš, nama je idealno da neko kao ti stanuje s nama, pod uslovom da vodi računa o apartmanu i povremeno napuni frižider. Spremačica dolazi dva puta nedeljno, a u međuvrmenu nema nikoga.

    Nas dve se bavimo poslom koji zahteva da smo odsutne par dana. Kad se vratimo, ponekad smo vrlo umorne i neispavane” – ubacila se Mari. Provukla je to onako usput, kao da je najnormalnija stvar na svetu. Ali je meni sve to zvučalo nekako poznato. I Laura je bivala odsutna danima i vraćala se premorena, neispavana…uvek joj je trebalo bar 24 sata da se vrati u normalu. A ja nisam imao pojma odakle se one poznaju, rade li sličan posao, niti išta drugo. Leva obrva ponovo je počela da igra.

    Ok,” rekao sam, “Imam jedan uslov. Želim da znam čime se bavite. Ako mi se učini da ste rekle istinu, odlučiću da li da ostanem. Ne želim da imam nevolje sa zakonom.”

    Uozbiljile su se kao po komandi. “Laura je bila u pravu” – rekla je Mari. “Nisi uopšte mutav. Za sada ti predlažem da nam veruješ. Nećeš imati nikakvih nevolja, novca imamo dovoljno i vozićeš moja kola dok si tu. Reći ćemo ti, ali ne danas. Narednih dana smo tu, družićemo se i malo bolje upoznati, pa ćemo ti onda reći. Ok”?

    Sledeća tri dana njih dve su pretvorile u jednu od najlepših uspomena koje pamtim sa svojih putovanja. Bile su pravi vodiči i domaćini. Našle su mi smoking i vodile me u kazino; na večernji koktel na jahtu veličine školskog dvorišta moje gimnazije; u restorane gde večera košta skuplje nego “stojadin”. Otkrio sam da ih poznaje ceo džet – set, svi vratari elitnih diskoteka, svi barmeni, da svuda imaju prolaz i da su vrlo omiljene. Kretale su se u društvu manekena, modela i glumaca u usponu, sportista i anonimnih milionera. Za sve to vreme se nisu razdvajale od mene, čak su se trudile da me predstave kao “interesantnog prijatelja koji trenutno traži pravu priliku”. Bila je to neverovatno efikasna formulacija koja ne kazuje ništa, ali obezbeđuje da niko dalje i ne pita, a da me svi prihvate.

    Kakve kraljice. Nisu uopšte bile razmažene, naprotiv. Imale su srce pravog drugara, prefinjeni šmekerski manir, kontakte i novac.  Ja sam, sa svoje strane u više navrata pokušao diskretno da se raspitam o njima. Iznenađujuće, dobijao sam slične odgovore od sasvim različitih ljudi: O, pa one su Jet-set; ili One su lokalne celebreties… prosto, poznate ličnosti koje se druže sa poznatima i slavnima. Life was good.

    Sve dok četvrtog dana nije zazavonio telefon. Ivon se javila, kratko promrljala nešto poput Hmm i Aha, i rekla: “Mari, velik posao, big score, dolaze kitovi”. Znao sam da je u kockarsko-hotelijerskom žargonu reč “kitovi” označava najveće igrače – razmažene milionere koji traže posebnu hostesu za sebe sa zadatkom da im obezbedi što god im padne na pamet – od ptičjeg mleka do svemirskog broda. Svaki kazino se trudio da privuče što više takvih igrača, jer su ponekad gubili milione. I svaki kazino je imao takve  posebne hostese, mlade i sposobne organizatorke, sa kontaktima.

    Naš dogovor je bio prost i bio sam rešen da ga ispoštujem: spremam apartman i brinem o ishrani. Ostalo vreme provodio sam vozikajuci se i uživajući – svakog jutra Alfom do Nice. Omiljena zanimacija je bila obilazak svih pijaca, od kojih je, moram da kažem, riblja ostavila na mene najjači utisak. Uživao sam u kupovini namirnica, raznim vrstama kafa i kroasanima po bistroima, očijukanju s prolaznicama… počeo sam da se osećam kao neko ko nije turista.

    Ovaj put jelovnik nisu diktirale namirnice iz frižidera. Odabrao sam ih sve pažljivo i počeo pripremu obroka, znajući da će se njih dve sutradan vratiti. Rešio sam da napravim skušu (podcenjena, jeftina a odlična riba) na prost, ribarski način, posebno još dve vrste divnog priloga – punjene tikvice i punjeni paradajz, a kao desert breskve sa amaretto punjenjem.

    Upale su u stan kao furije dok sam bio na pola spremanja večere. Samo, ovaj put se odmah videlo šta nije u redu: Ivon je imala veliku, ružnu modricu ispod oka i držala se za nos. Mari je ušla za njom i dok se izuvala, okrenula mi je leđa, Zapanjeno sam posmatrao sveže prugaste rane preko celih leđa, kao velike ogrebotine.

    Prišao sam i zagrlio ih, obe istovremeno. Nisu plakale, a njihova mirnoća je delovala sasvim nestvarno, jer je meni krv jurnula u glavu. U stomaku mi je kuvalo.

    Treba li nekog da bijemo?” – pitao sam. “Ako treba, pozvaću Laurinog ujaka, Toto ima vrlo nezgodnu ekipu. Ali prvo ću da pozovem policiju”.

    Mašio sam se za telefon, ali me je malena šaka zaustavila na pola: “Lepo je što hoćeš da nas štitiš, ali prvo sedi. Vreme je da porazgovaramo”.

    Ivon me je odvela do prozora i pokazala na parking: “Vidiš li onog žutog Poršea? To smo zaradile na ovom poslu. Vredi li to poneke modrice? Nije nam prvi put”.

    Iako smo svo troje imali tek koju preko dvadesete, mora da sam im delovao naivan kao beba. Da bi Mari rekla: “Vidi, nacrtaću ti: mi smo prostitutke najvišeg ranga. Specijalizovane smo za bogataše, naročito sa bliskog istoka. Oni vole mlade plavuše i jako su galantni. Ponekad istrpimo nekog ko je malo grublji, ponekad nas prepuste i posluzi, ali takav je posao. Zauzvrat, ostavljaju nam skupocene poklone. Imamo jedan stan u Kanu, još jedan u Parizu, a i ovaj je naš. Od nakita koji smo do sada prodale imamo jako debeo konto u banci. Radićemo još 4 – 5 godina i otići u penziju. Lepo ćemo se udati na nekom mestu gde nas niko ne poznaje, imati porodicu i uživati u životu”.

    Dok su se tuširale, a ja dovršavao večeru, privatni lekar je stigao. Po očigledno ustaljenoj šemi sredio im je povrede i oprostio se rečima “Ništa što malo šminke i protek vremena ne mogu da dovedu u red”.

    Ja sam se za to vreme posekao i ošurio o rernu, razmišljajući o teoriji relativiteta – životnog. Glamur, sjaj i novac očigledno imaju svoju cenu. Pitanje je koliko košta, i jesi li spreman da to platiš? Kakva to ambicija tera mlado žensko biće da proda dušu Đavolu? Ide li krčag na bunar dok se ne polomi, ili njihov plan može da dočeka srećan završetak?

    Teško, rekoh sam sebi. Život je crtež bez gumice za brisanje.

    Mari mi je prišla s leđa dok sam čeprkao po sudoperu. “Lepe žene su stvorene za muškarce koji nemaju mašte, a pametne za one koji nemaju sreće. Znaš li ko je to rekao? Kazanova.”

    Ne, ali znam onu kinesku narodnu: hiljadu ljudi – hiljadu ćudi. Hiljadu žena – dve hiljade grudi”- odgovorio sam iznenadivši sam sebe. Bio je to grub i neotesan odgovor, sračunat da povredi ceo ženski rod. Osećao sam se povređen, kao da su me izdale. Sve više su mi ličile na Lauru. Ili ona na njih?

    Ne ljuti se” reče Mari.  “Zato nismo ni htele da ti kažemo odmah, jer muškarci uvek tako reaguju. Ostavljaju nas kao da smo zarazne. A ti si nam se dopao, a i koristan si. I Lauri si bio koristan”.

     Čuj, – koristan?!  Koristan???

    To je prešlo moj prag bola. Što bi rekli. – prso’ sam. Voleo sam tu ženu. Dok sam imao blagu grižu savesti misleći da koristim Lauru i njenu ljubav, ona je ustvari koristila mene, bez imalo griže savesti. Bila je isto što i njih dve, samo što je uz to bila i stjuardesa. I koristila me je dok je htela i kako je htela.

    Sutradan sam se spakovao. “Laura nikog u svom životu nije stvarno volela”, govorila mi je Mari dok su me ispraćale na voz za Pariz.  “Ali nas dve smo te stvarno zagotivile. Malo si naivan, ali jako lepo kuvaš i dobar si drug. Ako bude prilike, dođi opet”.

    Danas mi se cela epizoda čini dalekom i nestvarnom. Što ne znači da ih neću pamtiti ceo život. Kao i svako jelo koje sam im pripremio.

     

     

    Tikvice punjene ratatuljem

    Tikvice punjene ratatuljem

    Punjene tikvice

    By Dubi Published: avgust 26, 2012

      Šmekerski prilog br.1

      Ingredients

      Instructions

      1. Napraviti "ratatulj" punjenje: sitno naseckati luk, beli luk, paradajz, malo žute paprike i par crnih maslina. Rernu uključiti na 180 stepeni.
      2. Tikvice (lepše su zelene ili žute) dobro oprati i neoljuštene naseći na 3 ili 4 valjka jednake dužine. Izdubiti sredinu kašikom od koštica ali da ostane malo "mesa" po unutrašnjim zidovima i da se ne probije dno. Posoliti i okrenuti naopačke 1-2 minuta, da ispuste vodu (biće ukusnije).
      3. Na malo ulja propržiti luk i beli luk pa dodati papriku masline i paradajz da se krčkaju 5 minuta. Začiniti sa malo soli, bibera, suvog začina i šećera.
      4. Za to vreme prazne korpice od tikvica namazati uljem sa spoljne strane i staviti u tiganj. Pržiti ih uz okretanje na umerenoj vatri dok se pelat krčka.
      5. Tikvice i pelat malo ohladiti pa tikvice napuniti pelatom i peći u rerni 20-25 minuta.

      WordPress Recipe Plugin by ReciPress

      Tajlandske ćuftice

      Tajlandske ćuftice

      Tajlandske kuglice

      By Dubi Published: avgust 26, 2012

        Mini mesno-povrćni zalogaji

        Ingredients

        Instructions

        1. Narendati sitno 1 presan oljušten krompir. Naseći vrlo sitno manju glavicu luka (ili pola gavice luka većeg), 2 čena belog luka i listove korijandera (zamena je peršunov list).
        2. Mleveno meso mešano (pola juneće a pola svinjsko) dobro izgnječiti rukama. Dodati čili prah, so, biber i malo suvog začina. U meso ubaciti seckano povrće i sve još dobro izmešati.
        3. Nakvasiti dlanove vodom. Kašičicom vaditi meso i formirati kuglice među dlanovima.
        4. Pržiti u tiganju na 4-5 kašika ulja na srednje jakoj vatri uz okretanje.

        WordPress Recipe Plugin by ReciPress

        Pijani pirinač

        Pijani pririnač

        Pijani pirinač prilog

        By Dubi Published: avgust 26, 2012

          Intrigantan prilog

          Ingredients

          Instructions

          1. Pirinač u željenoj količini usuti u šerpu. Dodati vode u srazmeri jedna čaša pirinča – jedna i po čaše vode. Tome dodati 4 kašike belog vina. Blago posoliti, dodati pola kašičice suvog začina i ostaviti da se kuva na vatri malo slabijoj od najjače.
          2. Za to vreme oljuštiti nekoliko šargarepa i naseći na kolutove ili štapiće.
          3. U drugu šerpicu sipati vode do polovine, blago posoliti i ubaciti šargarepu da se kuva na najjačoj vatri. Kada voda provri, probati da li je šargarepa malo omekšala. Kada se voda u šerpici prepolovi, dodati pola čaše (oko 1 dl) belog vina i ostaviti da se šargarepa skuva do kraja – da bude “al dente”.
          4. Pirinač bi trebalo da je skuvan kada upije svu vodu iz šerpe (proveriti i ako je još tvrd dodati vode i kuvati dok ne omekša). Kad je gotov, da ne bi ostao „sluzav“, sipati ga u đevđir – cediljku i ispirati pod mlazom hladne vode dok ne postane sasvim beo. Tada ga vratiti u šerpicu i dodati mu šargarepu sa belim vinom. Sačekati da pirinač upije taj saft.
          5. Po potrebi doterati ukus, dodati malo bibera. Dobro izmešati pirinač i šargarepu, i usuti u posudu željenog oblika. Kašikom dobro pritisnuti – sabiti masu u posudu, pa je izvrnuti naopako da dobije izgled pudinga ili kolača. Posuti seckanim listom korijandera ili peršuna.

          WordPress Recipe Plugin by ReciPress

          Bokeljske šnicle

          Bokeljske šnicle

          Bokeljske snicle

          By Dubi Published: avgust 26, 2012

            Autentično jelo Boke Kotorske

            Ingredients

            Instructions

            1. Šnicle od junećeg buta ili filea ili sinjskog buta iseći na 1 cm debljine (po potrebi stanjiti kuhinjskim batom). Posloiti i popapriti.
            2. Propržiti ih u šerpi sa obe strane na maslinovom ulju, puteru i kašiki šećera da se stvori karamel, na srednje jakoj vatri. Kada porumene, dodati paradajz pelat. U pelat dodati soli, bibera u zrnu, 2 nagnječena čena belog luka i suvog začina. Sve to naliti pivom, da pliva (od piva će meso postati mekano). Poklopiti šerpu na pola i ostaviti da krčka, dok šnicle sasvim ne omekšaju a tečnost se ne reducira i zgusne.
            3. Poslužiti na tanjiru preliveno sosom iz šerpe, uz pirinač krompir ili povrće.

            WordPress Recipe Plugin by ReciPress

            Havajske rolnice

            Havajske rolnice

            Havajske rolnice

            By Dubi Published: avgust 26, 2012

              Klasik kombinacija kojiom ćete svakog oduševiti

              Ingredients

              Instructions

              1. Ćureće ili pileće grudi iseći na šnicle i istući - istanjiti kuhinjskim batom. Računati dve šnicle po osobi. Za svaku šniclu pripremiti po komad alu folije veličine cca 30 x 30 cm.
              2. Pripremiti dugačke i tanko sečene šnite dimljene slanine (najbolje „pančete“), ili sušene šunke - onoliko komada koliko ima šnicli. Utrljati u šnicle malo soli, bibera i suvog začina.
              3. Iseći ¼ crvene paprike babure na štapiće debljine malog prsta. Polu tvrdi žuti sir po izboru (ementaler, gauda, edamer, trapist...) naseći na deblje štapiće, - onoliko štapića koliko ima šnicli. Pripremiti komadiće ananasa iz konzerve, - po 1 - 2 štapića za svaku šniclu. Iseći beli deo mladog luka na štapiće od 3-4 cm.
              4. Na svaki komad alu folije položiti prvo šnitu slanine (šunke), pa preko nje šniclu od belog mesa. Na svaku šniclu položiti komadiće ananasa, po štapić mladog luka i paprike, štapić sira i po jedan list svežeg bosiljka. U nedostatku svežeg, vrlo blago posuti sušenim bosiljkom (tek nekoliko sušenih komadića). Zarolati šnicle dok se ne dobiju rolnice. Rolnice čvrsto upakovati u alu foliju.
              5. Poslagati rolnice u tepsiju (koju ne treba podmazivati) i peći ih u rerni na 180 stepeni, na srednjoj visini rerne, oko 25-30 minuta. Ako su paketići dovoljno čvrsto uvijeni, naduvaće se. To je znak da je jelo gotovo.
              6. Uz ovo jelo se dobro slaže svaka salata, a moja preporuka je da se umesto salate jede sa nekoliko kriški ananasa. Fantastično se slaže.

              WordPress Recipe Plugin by ReciPress

              Taljatele sa spanaćem i parmezanom

              Taljatele sa spanaćem i parmezanom

              Taljatele sa spanacem

              By Dubi Published: maj 8, 2012

                Lako, brzo i ukusno

                Ingredients

                Instructions

                1. Staviti pakovanje testenine da se kuva u slanoj vodi sa kašikom ulja.
                2. U dubljem tiganju zagrejati dve kašike maslinovog ulja. Naseckati na listiće (poprečno) dva – tri čena belog luka i ubaciti u tiganj da se proprže.
                3. Opran i očišćen spanać (bez ikakve druge obrade) ubaciti u tiganj. Odmah dodati malo soli i suvog začina, jer će spanać brzo pustiti svoj sok. Tako ga kuvati 3 minuta.
                4. Kada spanać splasne i omekne dodati u tiganj 2 dl neutralne pavlake za kuvanje. Nad tiganjem narendati malo muskatnog oraščića, pa ubaciti pola kesice ribanog parmezana.
                5. Taljatele ocediti od vode i sve ubaciti u tiganj. Promešati da se sjedine sa smesom. Probati i po potrebi doterati ukus. Nad tanjirom još dodati ribanog parmezana i ukrasiti listom svežeg spanaća ili bosiljka.

                WordPress Recipe Plugin by ReciPress